<%@language="VBScript"%> Spasimo rijeku Taru - kampanje

 

Protesti 2004

Veliki Kabinet

Ujedinjena Opozicija

Predsjednička Kampanja 2003

UNESCO entail - bastina

peticija za spasenje tare

potpisi peticiju

UNESCO's world  heritage - svjetska bastina



ujedninjene nacije program



ujedninjene nacije dokumenti



galerija slika



Volimo te Crna Goro - SOS !!! SOS !!! SOS !!! SOS !!! SOS !!! SOS !!! SOS !!! SOS !!! - We love you Montenego
Kampanje
SpasimoTARA
rijeku
world  heritage - svjetska bastina HELP !!! Save Tara
Rijeka Tara je najduza Crnogorska rijeka (141 km).
Njen izvor je ispod planine Komovo.
Tara je mocna rijeka sa neobuzdanim vodama. Tece od Mojkovca izmedju visokih planina dok se ne spoji sa rijekom Pivom.
Tu ima usjek velikog kanjona, 82 km duzine a na nekim mjestima 1300 m dubine. Poslije kanjona Kolorada ovo je najduzi i najdublji kanjon u Svijetu. Radi ocaravajuce ljepote ovog prirodnog ambijenta dana 17-og januara 1977 UNESCO je u programu "Covjek i Biosfera" proglasio rijeku Taru ekoloskim rezervatom bioloskog svijeta.
V Vanredna konferencija - Deklaracija LSCG o Tari Cetinje, 24. Oktobar 2004. godine


Vesna Perović , Politički lider LSCG - Govor u Parlamentu Crne Gore

(Podgorica, Skupština RCG, 23. Novembar 2004. godine) - Dakle, i Tara došla na dnevni red. I još se neko čudi, neko se buni, neko protestuje. A pitam se, medju protestantima, medju onima koji su skupljali potpise, medju onima koji su se potpisali ispod teksta ove Deklaracije, pitam se - koliko ih je glasalo za ovu vlast i svojim je glasovima učinilo vlašću!
O čemu su mislili ti ljudi kada su glasali, zar su se nadali da ovi ljudi, ove stranke koje čine vlast u Crnoj Gori već 15 godina i koje su sve u ovoj zemlji zatrle i uništile, zar se neko od njihovih glasača mogao nadati da oni mogu nešto iole dobro da učine? Znam naravno, ljudi se nadaju, ljudi greše, ljudi se kaju... Ali znam i da sitno kalkulišu – mozda će znati da sam glasao za njih, možda mi zaposle dete, možda mi otpišu kredit, možda uspem da otkupim staž... I sada sigurno neki kalkulišu – možda je, ipak, neće potopiti. A, hoće. No, mi smo liberali tu da barem još jednom, verovatno još jednom uzaludno, dignemo svoj glas protiv zločina koje ova vlast nad ovom zemljom i ovim ljudima u kontinuitetu vrši već jednu i po deceniju. Tu su naša tri glasa za Taru. Onakvu kakva je. Najlepša.

A zašto je nama u Liberalnom savezu čudno što se neko ovom čudu čudi? Zato što mi sve znamo o ovima koji vladaju i zato što smo ubedjeni da danas, 2004. godine, o njima svi sve znaju. Znaju i Beba Džaković i Blagota Mitrić.

Jesu li ovo oni isti ljudi koji su godinama, mučki i bezdušno, potapali u krvi onu državu u kojoj smo, pre njih, sasvim pristojno živeli? Potapali je, gazili je i na kraju rasturili u param- parčad. I u tim parčićima svako ko je preživeo ipak uspeo da napravi svoju državu, samo Crna Gora ne; samo još ona ne zna da li je u savezu ili uniji ili u federaciji ili konfederaciji, da l' je riba il' devojka – a nije ni jedno od toga nego je privatni posed nekoliko kumovski povezanih porodica koje se lažno predstavljaju kao uspešni biznismeni ili predsednici, profesori, ministri odnosno premijeri.
Zamislite, da ne bi ovih evro-trans-atlantskih reformatora mi još živeli u zemlji u kojoj bi i Plitvička jezera bila naša, a i dubrovački Stradun i Brioni sada poznati kao Brijuni! Medjutim, pošto smo mi imali njih, danas moramo da čekamo da nas oni približe Atlantiku, oni koji su nas prvo odsekli od Dubrovnika.

Ali, dobro, da potisnemo u prošlost ono što jeste prošlost, pa da vidimo šta nam se danas dešava od istih ljudi. Jesu li rešili da izvrše tranziciju? Kažu da jesu. Jesu li odmakli u privatizaciji? Vidimo da jesu. Sve što je bilo naše, postalo je njihovo. I ne može niko da kaže da nije transparentno. Svi lepo možemo da vidimo da, na primer, Željezara Nikšić sada pripada ruskom privatnom biznismenu.

Skupio čovek svih 1.000 Eura i kupio je. Vlada, naša a Djukanovićeva, u lirskom zanosu prema bliskoj ruskoj duši, preuzela na sebe tj. Nas sve gradjane Crne Gore Željezarin dug od 60 miliona Eura. Baš lepo, slovenski: rus nama hiljadarku, mi njemu 60 miliona.

Jugopetrol ista naša duševna Vlada prodala Grčkoj. Nije ga baš privatizovala iako je to predstavljala tako nego ga prodala državnoj kompaniji druge države. Prodala ga za 65 miliona, a Grk posle našao na računu čistih 25 miliona, tako da je baš dobro prošao. Ipak, izgleda je prilično nesposoban za poslovanje, jer u prošloj godini nije uspeo da zaradi više od 868.000 Eura, dok je u 2002. godini, dok je bio naš, Jugopetrol imao zaradu od 10,2 miliona Eura.

Svi takodje vidimo i kako naši hoteli na Primorju, čije smo sve krevete znali na pamet dok su nas redovno leti izveštavali o tome koliko je ljudi na njih polegalo za marke i dolare, postadoše privatni. Znamo i da su prodati po bagatelnim cenama. Jedan hotel na tri sprata u Miločeru košta koliko garsonjera u Podgorici. Čudo jedno.

Doduše, plaže nam idu još jeftinije. Ima jedna, Trsteno se zove, otišla džabe. Ne zna se još tačno kome, jer taj se Rus još ne pojavljuje, valjda čeka leto, ali zna se da je sva zemlja oko plaže prodata po 9 eura kvadrat. Bagatela. Kažu – nema puta ni struje ni vode, pa je zato tako jeftino. Nisu rekli da ima mora, da je azurno u tom delu i da nema nikoga na Mediteranu ko bi tako nešto prodao i to nevidljivom kupcu, fantomu takoreći. Možda je fantom medju nama, verovatno se krišom smeje, a ko se ne bi smejao sa takvim blagom u rukama i takvim stadom pored kojeg sve može da prodje.

Imali smo i dve pomorske kompanije pre nego što smo stekli ove reformatore. Od uništenja Jugooceanije iz Kotora, Crna Gora je pretrpela direktnu štetu od oko pola milijarde dolara, dok Prekookeanska plovidba ima dva prastara feribota. Uništitelji dve potpuno uspešne i svetski konkurentne pomorske kompanije koji su potopili njihovih 40-ak brodova sada prose od stranih banaka pare za kupovinu jednog starog broda ne bi li tom kupovinom zamazali oči pomorcima koji su ostali, zahvaljujući njima, na suvom.

Malo više mašte pokazali su kod trajekata koji premošćavaju Verige u Boki Kotorskoj nad kojima još nema mosta iako nam se uporno obećavao, a neki su i nagradjeni za kvalitet projekata. Naime, sredinom avgusta ove godine Fond PIO je prodao privatnom licu 54% kapitala koji je posedovao u AD Pomorski saobraćaj Kamenari, za 1,2 miliona Eura. Deo je plaćen obveznicama stare devizne štednje. Petnaestak dana kasnije, novi vlasnik preduzeća odlučio da podeli dividende za prethodnu, 2003. godinu u ukupnom iznosu od 868.000 Eura, od čega je on, dakle 15 dana posle kupovine, sebi vratio kao dividendu 468.000 Eura. Zašto to nije uradio direktor Fonda PIO pre prodaje akcija pa za tu sumu uvećao penzijski fond? Mala zanimljivost koja možda nema nikakve veze sa ovom transakcijom: direktor Fonda PIO je školski drug premijera crnogorske Vlade, a novi vlasnik Pomorskog saobraćaja je njegov kum!

Kad već brinemo hoće li potopiti Taru ili neće, moramo da pitamo i kako su uspeli da potope brojna preduzeća koja su, čak i u doba komunizma, uspevala da nastanu i budu nosioci razvoja Crne Gore i to: «OBOD», «KOŠUTA», «BOJANA», «TARA», «TRGOPROMET», «RADOJEDAKIĆ», «MARKORADOVIĆ», «SERVISIMPORT», «INDUSTRIJAIMPORT», «19. DECEMBAR» i još mnogo, mnogo drugih. Pred njima su još KAP i TELEKOM, a pred nama basnoslovni računi za struju i telefon. Biće pred nama i kontejneri kao «narodne kuhinje na DPSDP način».

I kad čovek sve ovo ovako pogleda, pa možda i ima pravo premijer crnogorske Vlade kad kaže «Ima i lepših kanjona». Prvo, njemu je moglo biti da obidje planetu, o našem trošku, i da ispita ima li lepših ili nema i da odluči da ima. Drugo, kad mu je glatko prošlo potapanje čitave Crne Gore, a narod ga još i glasa, što mu ne bi prošlo i ovo. Treće, u vreme kad je objavljena namera njegove Vlade da potopi Taru, on dobio više glasova ljudi koji na Tari žive nego ranije, kad nije imao ovakvih planova, pa može čovek logično da zaključi da ga tamo, od kad hoće da ih potopi, vole još više nego pre.

U svakom slučaju, nama kojima je glava još iznad vode, a mozak čist i očuvan, nama je ipak stalo da ga ne pustimo da izvede i taj zločin. Kako mi liberali imamo samo tri glasa u ovom Parlamentu, uzdamo se u UNESCO i u još jedan glas jednog liberala, i to glas koji srećom može biti jači od čitavog ovog Parlamenta; to je glas liberala Pedija Ešdauna. To što oni više vole našu Taru od nas samo je još jedan dokaz da se nama ova lepota nije smela ni dati.

Kad kažem «nama» mislim na one koji su učinili da ovim narodom i ovom lepotom od zemlje vladaju nekontrolisano, neodgovorno, zlikovački - ljudi koji su svu svoju moć upotrebili da unište sve što se našlo pred njima, da zgrabe ogromna materijalna bogatstva, da nama od kojih su ta bogatstva oteli posle naplaćuju i vazduh koji udišemo i da nas još prave ludima. Srećom, bar ovo poslednje im nije uspelo. Ima nas koji ludi nismo, a nismo ni nemi: UČINITE TO! STIDETI SE NE UMETE, ALI KAZNA ĆE VAS SIGURNO STIĆI! KAD – TAD!

Podgorica, Skuština RCG, 23. Novembar 2004. godine

 

 

 

 

 






vrh

 

Copyright © Liberalni savez Crne Gore, 2003